ВИКЕНД ЧЕТНИК
Већ пре грађанског рата у Југославији 1990. године, за време рата и после сви су све пратили, шпијунирали и цинкарили. И мене су тко редовно пратили. Болесну супругу, најмање једанпут у месец дана, морао сам је болесну возити да се Хрватска увери да је још жива и да им докажем да није оти µла на четничку страну – само зато што је Српкиња. Они су редовно суботом и недељом ишли на викенд бојишта, да би заједно са својим бојовницима у првим редовима учетвовали у борбама против четника. Када би се вратили са викенд бојишта, сваког дана на послу су ме дочекивале морбидне приче о њиховој храбрости и јунаштву и о томе колико су четника побили. Одлазак на посао ми је сваког дана био пакао, који нисам могао избећи. Осећао сам да се распадам изнутра, да ћу полудети, ал’ ипак дан за даном, викенд за викендом, четри године сам издржао и редовно радио, не верујући самом себи, шта све могу да поднесем и издржим. У петак ми звони телефон. Јавља се секретарица директора производње: “Хало, добар дан инжењер Видић”! Мој директор ме замолио да Вам јавим и да Вас позовем на неодгодиви састанак код њега у понедељак у 8 часова. Састанак је хитан и важан. Без Вас, састанак се не може одржати. Пошто је технолошки пројекат врло захтеван и сложен, оценио сам да ми је потребно најмање један сат додатне припреме. Само што сам извадио и отворијо комплетну документацију, прекида ме заједничка директова и моја секретарица са захтевом: “Инжењер Видић, хитно Вас зове директор да дођете код њега. Не могу рекох, морам се припремити за други састанак код директора производње. За неколико минута поновно секретарица улази код мене и каже: “Инжењер Видић, директор Вас је замолио да ипак одмах дођете код њега, Он је јавио директору производње да ћете мало закаснити на састанак. Улазим код секретарице и питам је да ли је директор сам? “Не није. Код њега су још двојица директора. Питам се што сам им ја потребан и то хитно? Улазим и кажем: “Добро јутро господо директори”. “Добро јутро истовремено одговорише сва тројица”. Мој директор одмах ме упита, колега, шта ћеш попити? “Хвала ти директоре, нећу ништа пити – идем на други сатанак, па не бих хтео да смрдим на алкхол, а знаш да и непије јака пића”. Али ради реда, узећу коју кап вискија. После пића први ми се обратио помоћник генералног директора за производњу речима: “Колега Видић, чули смо да си у суботу и недељу био у викенд четницима”. Одмах ми је било јасно с које стране дува ветар. Врло добро ми је позната његова мржња према Србима. И његовог херцеговачког земљака, актуелног министра одбране Хрватске, Гојка Шушка, познатог усташког емигранта. Трудио сам се да будем смирен и опрезан. Није ми било јасно нити свеједно, како с њима на ту тему да разговарам. Седим у фотељи насупрот њих тројице, налакћен на наслон фотеље. Настојим да га гледам хладнокрвно, директно у очи и пажљиво га слушам, шта ми има још рећи. Ништа ми више не појашњава. Скреће поглед на колегу финансиског директора и мог директора. Овај понови његове речи, а мој директор све то понови речимаа: “Да, да, колега Видић, то смо о теби сазнали”. Посматрам неизменично сву тројицу, ћутим и очекујем од њих, да ми додатно још нешто кажу. Настала је тишина. Као да су остали изненађени зашто не реагујем на Њl(lхове оптужујуће изјаве. Након дуге и непријатне тишине упитам их: “Господо директори, да ли ми то озбиљно говорите и тврдите да је то истина, или се самном шалите?” Херцеговац, као да је јдва дочекао први ми одговори:
“Најозбиљније ти то кажемо и тврдимо . Ми поуздано знамо, да си ти за викенд био у Карловцу и с четницима с друге стране реке Купе и пуцао на нашу страну”.”Хоћеш рећи да сам пуцао с друге стране реке на усташе?” Потврдише, а мој директор још додаде: “Знамо ми то колега, наши људи те редовно прате.” Мало сам се осмехуо и рекао: “ДИректоре, не само да је то чудно, већ и смешно, како ме ти ваш људи нису видели у суботу и недељу ту близу у Загребу, на Трешњевачкој пијаци и у Јаруну, месту мог становања, а да су ме видели толико далековидно 50 километара од Загреба.Господо директори, да ли сте Ви нормални, пијани или опијени мржњом и ратом, протв, како Ви кажете српских четника, и како рекосте и оптужисте мене као викенд четника. Господо на шта Вам ја личим? Да ли сматрате да сам ја толко глуп, наиван, да ништа не разумем? Не разумем нити ми је јасно, зашто сте се олако упустили у такву прљаву игру. Жао ми је што и ви, које сам увек ценио и поштовао, подржавате ову несрећну ратну пропаст. Питам Вас, ко ће за оволико велико ратно зло бити одговоран и ко ће платити толику високу цену? А сада ми молим те боље појасни – гледам Херцеговца и питам га – како је то могуће, да сам ја отишао у петак увече из Загреба у Карловац и придружио се четницима. Да сам успео проћи незапажен кроз трећу, другу и прву усташку одбрамбену линију. Препливао реку Купу и прешао на прву четничку линију и с друге стране и цео викенд пуцао на Ваше усташе. Да сам у недељу опет препливао реку Купу и поново прошао незапажен прву, другу и трећу усташку одбрамбену линију и синоћ се вратијо с викенда у Загреб. Имам у Тесли наше раднике који Вам могу потврдити да лажете. Да ли сте Ви свесни да не срамотите и понижавате само мене, већ да и себе дискредитујете и сами себи пљујете у лице. Љутито устајем да замолим секретарицу да ми позове сведоке. Мој директор препречи ми пут и каже, не, не, нема потребе колега, седни и смири се. А онда осећам колико се у мени муке накупило. Одржао сам им предавање о својим досадашњим животним активностима и мојим вишеструким резултатима које сам урадио за хрватски народ, Хрватску и укупно за сапаситељство човечанства целог света. А моји директори сада мене прогањају и кажем им да ову данашњу rредставу ничим не заслужујем, осим што сам Србин који сам рођен у Хрватској. Што радим сњима у “Тесли”, што сам квалитетан и вредан радник и добар стручњак, на чему су ми и они лично одали признање безброј пута. За мене су људи, материјалне и културне вредности највећо богатство у данашњој људској цивилизацији. Без разлике којој човек нацији, етничкој скупини, вероисповести припада. Запамтите, све има свој почетак, развој, па и свој крај, па ће и овом лудилу доћи крај. После тога Ви ћете вероватно остати живи, а да ли ћу ја, то ни драги Бог незна. Захвалих што су ме пажљиво слушали уз извињење што сам био опширан у излаагању. Пажљиво их посматрам и анализирам њихове реакције. Директор за економска и финанскијска питања окренут више према мени него херцеговцу, кришом гледа ме у очи и с благим осмехом намигне ми. Одговоријо сам му чврстим мигом и дао му до знања да сам врло добро разумео његову подршку. Мој директор и Херцеговац, невољно ми рекоше: “У реду колега Видић, готови смо, иди сада на састанак у производњу”. Устао сам и без поздрава отишао, са непобитним уверењем да је Херцеговац био главни организатор данашњег разговора.
Објављено у мом роману “Исповест” 2014.
Први пута кориговано, прилагођено времену и стављено на мој Сајт 2025.
Аутор
Академик Данило Видић