Danilo Vidić je rođen 1. januara 1940. godine u Dalmaciji,
u Donjem Karinu, Hrvatska. Do svoje dvadesete godine živi na
selu, gde je završio četiri razreda osnovne škole. Još kao dečak
piše pesme koje će mu objaviti novine „Narodni list“ u Zadru.
Odlazi u Zagreb, gde završava osmogodišnju školu i gimnaziju,
a potom i dva fakulteta (tehnički i ekonomski).
Objavio je više od dvadeset stručnih knjiga. Bio je predavač
na Višoj tehničkoj školi i na Višoj ekonomskoj školi „Rade Končar“.
Aktivno je učestvovao na brojnim seminarima, simpozijumima
i savetovanjima u okviru svoje struke kao organizator,
moderator i predavač. Dobio je mnoga priznanja (nagrade, pohvale,
odlikovanja…).
Radni vek je proveo u Zagrebu gde je i penzionisan, a potom se 2004. godine seli u Beograd. Nastavlja sa istraživanjem i pisanjem naučnih radova. Redovni je član Udruženja književnika Srbije i Udruženja pisaca „Poeta“. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Međunarodnog udruženja novinara.
Danilo Vidić je akademik, član Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika (SKANU).
Aktivno se bavi naučnim i književnim radom. Piše naučne radove, hronike, romane, eseje, poeziju…
Poslednje knjige koje je objavio:
Porodično stablo (2009), u koјoj istražuje genealogiju, istorijat i sudbinu porodice Vidić. Autor je bio motivisan činjenicom da je porodica Vidić brojčano velika i geografski raseljena širom sveta. Uložio je mnogo truda i vremena da okupi porodicu da ih međusobno bliže upozna i omogući da se pouzdano, u kontuitetu, prati razgranato porodično stablo od sredine devetnaestog veka.
Autobiografska proza Ispovest o životu između svetlosi i tame (2014) je lični životopis i više od romana i vrlo vredan dokument „žive istine“ o vremenu koje obuhvata sedam njegovih decenija pamćenja i svedočenja ključnih događaja (istorijskih, društvenih, porodičnih i individualnih) o čemu je Vidić ostavio trajni trag.
Roman Beograde, beli grade, šta ti rade? (2015), u kojem je tema nešto lokalnijeg karaktera – grad Beograd. Roman je kombinacija literarnog eseja, prožetog prozom, poezijom i njegovom pričom o noćnim košmarima. Tu su opisane beogradske reke, jezera, ostrva, panorama i arhitektura grada, sveukupna kultura i nekultura. Autor upoznaje čitaoce sa najvažnijim problemima, a što je najbitnije daje i svoje stručne, konkretne predloge kako da se ti problemi reše. Roman u kome se autor obraća svom „belom gradu“ mnogi smatraju prvim napisanim „Bontonom Beograda“. To je izuzetno pogodno štivo za iscrpnu edukaciju Beograđana: mladih, odraslih, čak i penzionera.
Projekat, naučni rad, autora akademika Danila Vidića sa njegovim brojnim i višedecenijskim saradnicima pod naslovom Zaštita i projektovanje proizvodnje organske hrane promovisan je u novembru (2016.) godine. Autor je kao idejni začetnik, samoinicijativno okupio preko pedeset naučnika – akademika, profesora, doktora nauka raznih struka i drugih stručnjaka i profesionalaca. To je interdisciplinarni projektni tim kakav do sada u Srbiji niko nije uspeo da okupi. Akademik Danilo Vidić je glavni projektant i odgovorni vođa projekta. Pod njegovim vođstvom, radilo se timski, složno, sistematski i odgovorno, pune tri godine i četiri meseca. Ne za novac, već izričito iz humanih razloga, da pomognu svojim radom obezvređenom, poniženom, napaćenom narodu i svojoj državi. To je timska projektna vizija i sistem budućnosti (50, 100, 200 i više godina) za celu Srbiju. Njihov domaći, unikatni, jedinstveni rad razlikuje se od svih drugih sličnih projekata (u Srbiji, u okruženju, pa i u svetu). Projekti su prvenstveno namenjeni za mala intimna porodična domaćinstva (bračni par i njihova deca). Kapacitet projekta je toliki da može uposliti najmanje nekoliko miliona radnika u Srbiji. Tako da uništena i ratom razorena Srbija može da zauvek izađe iz postojeće već dugoročne društvene i teške socijalne krize. Projekat je vrlo složen, obiman i odgovoran. Kažu da je to najveći humani projekat do sada izrađen u Srbiji i najveći sagrađeni srpski spomenik.
Roman pod naslovom Vekovi krvavog voza (2018) nije bilo nimalo lako ni jednostavno napisati. Autor je bio svestan koliko je to netipična i neuobičajena prozna građevina, ali se iz tako veoma složene tematike ne vidi da je ijednog trenutka pokušao da odustane od sebi zadatog i veoma odgovornog zadatka. Vidić u ovom romanu obrađuje veoma interesantne opise i suštinu zbivanja u milenijumskim vremenima o kojima on piše i to sve poistovećuje sa samim sobom i sa svojim narodom. Način, stil pisanja i metodologija su veoma sažeti, jasni i pristupačni, što svakog čitaoca privlači da roman do kraja što pre pročita. Opisujući problem na jedan fascinantan način, Vidić ostavlja budućim generacijama uspomenu i pisani trag od posebnog umetničkog i društvenog značaja.
Knjigu Sto kratkih priča (2019) nije bilo lako ni jednostavno napisati. Jasnim porukama iz svojih raznovrsnih kratkih priča, autor nas opominje da nema uljuljkivanja u lepoti, niti predaje u nevolji, da je u ovoj teškoj i bolesnoj društvenoj poremećenosti, u kulminaciji sveopšteg ljudskog egoizma, pohlepe, javne sramne moralnosti, laži, čistote, poštenja, iskrenosti, istine, pravednosti, svađa, sukoba, mržnje… nemoguće ostati neosetljiv, hladan i ravnodušan. Autor svojim kratkim pričama osvaja čitaoca jasnoćom, širokom paletom priča i upućuje sve nas na ono što je božansko u nama.
Obuhvaćeno je široko područje: ljubavne priče, dečja ljubav, ljubav prema deci, ljubav prema roditeljima, ljubav između zaljubljenih (devojka – momak, supruga – suprug), ljubav prema radu, ljubav prema prirodi, intimne priče, društvene, političke, socijalne, naše domaće, svetske, moralne, nemoralne… Kada čitaoci pažljivo pročitaju ove priče, svako će sebe pronaći u njima i prepoznati zašto se ljudi svakodnevno pljuju, svađaju, mrze, varaju i lažu jedni druge, tuku se i ne vole. U zbirci ovih kratkih priča povezane su mnoge ljudske vrline oličene u časti, poštenju, istini, moralu, solidarnosti, hrabrosti, ljudskoj dobroti, patriotizmu, učtivosti, doslednosti, humanizmu, miru, slobodi, neizmernoj ljubavi i međusobnom poštovanju. Na kraju, autor nam kroz svoje priče svima predlaže i upućuje nas kako da problem prevaziđemo i na vreme prepoznamo i ko je za takve probleme kriv. Izuzetno se trudio da u obrađenoj tematici sačuva zdravo jezgro istine i ljubavi. Sve vreme vodio je borbu sam sa sobom: između dobrog i lošeg, istine i laži, pravde i nepravde, ljubavi i mržnje… zbog čega mi svi trpimo, a istina je samo jedna. I tako je ispunio svoju želju i iza sebe ostavio napisani trajni trag da se takvi visoko moralni principi prenose na mlađe generacije.
Roman Najlepša ljubav ovih vremena (2020). Ovaj autorov roman je netipična i neočekivana prozna mešavina sveobuhvatne ljubavi i naučnog rada. Različiti nesvakidašnji književni stil, kojim se idejni sadržaj dela prepliće sa odgovornošću u društvenoj zajednici.
Ljubavni stil u kombinaciji sa poslovnim stilom. Kada budete čitali ovaj roman, osetićete koliko ste postali zaboravni. I koliko imate visokooštećeno pamćenje novijih i bitnih starijih događaja. Mnogo je razloga što zaboravljate važne i bitne životne stvari.
Istovremeno, spoznaćete blagostanje o kojem ste mogli samo sanjati. Autor vam šalje jasnu poruku, kako je lako lepe uspomene i srećne doživljaje pamtiti i time se hvaliti, a kako je bezbrižno i lako ružne događaje zaboravljati. Akademik Vidić se maksimalno trudio i uložio svoj veliki napor, znanje i iskustvo zajedno sa svojim brojnim i višedecenijskim saradnicima, da pomogne svom narodu i svojoj državi. Kako da narod zajedno i složno u sveopštoj ljubavi, miru i u slobodi, srećno i bogato u svojoj državi živi. Nije mu bilo nimalo lako da nađe, predloži i u praksi sa svojim saradnicima, ostvari novi i bogatiji razvoj sadašnje i buduće Srbije. Sada, kada narod živi bogato i u skladu sa ljubavlju, mera za sve postupke treba da bude savest, ponos i čast. Vidić kao naučnik i mudrac i njegovi saradnici, oslobodili su se strasti za slavom. Njihov glavni zadatak, trud i težnja je da svi u Srbiji steknu znanje, duhovnu svest i savest o srećnom i ljubavnom boljem životu. Da ih nauče kako da žive ispravno i normalno i da stalno teže ka istini. Projektantova i autorova najveća životna sreća je u tome da njihov narod duhovno raste i napreduje.
Ova knjiga pod naslovima „Pesme koje otvaraju mnoga pitanja“ i „Pesme koje otvaraju dušu naroda“ (2020) predstavlja koautorski rad čiji je idejni pokretač akademik Danilo Vidić, pisac mnogobrojnih dosad objavljenih knjiga. A njegov izabrani koautor je Božidar Živković, pisac koji je potpisao preko 3.000 pesama. Ova knjiga (koja ima ukupno 272 pesme) je zajednički rad dvojice autora, bliskih višegodišnjih saradnika. Njihov stil pisanja je gotovo isti. Vrlo malo se razlikuje. S tim da se gospodin Vidić više posvetio prozi, koju nadograđuje poezijom i svaki svoj završeni rad redovno objavljuje. A gospodin Živković se izričito posvetio pusanju poezije i do sada nije javno objavio nijednu pesmu svog bogatog pesničkog opusa (preko 3.000 napisanih pesama). Verno je čuvao svoj rukopis, plašeći se sudbina koje su ga pratile celog života i nezaštićenosti od nepravde o kojoj piše. Na nagovor akademika Vidića, prihvatio je njegov predlog da zajedno napišu i javno objave svoje pesme, prvi put u ovoj knjizi. Pesme su kratko i jasno napisane, sa dubokim osećajem koautora, zbog svoje i narodne uznemirenosti, straha, napetosti, revolta, gorčine, glavobolje, nesavladive ljudske brige, prkosa, revolta, frustracije… Sa ciljem da izleče svoju i narodnu bolest i da se napokon oseti ljudsko blagostanje.
Koautori su se maksimalno potrudili da svojim poetskim mislima pošalju pouke i poruke čitaocima i da ostave za buduće generacije svoj pesnički trajni trag.
Knjiga pod naslovom Stablo Vidići „Prkelini“ – drugo izdanje (2020.) je dopunjeno i utvrđeno činjenično stanje u porodici Vidić zbog nastalih promena u poslednjem desetogodišnjem razdoblju, od sredine 2009. godine do kraja decembra 2020. godine.
Činjenica je da se s jedne strane porodica smanjila (u međuvremenu umrlo njih četvoro, a desetero njih se odreklo svog porodičnog porekla, ukupno njih četrnaestero). Bez obzira na toliki gubitak, porodica se brojčano uvećala (u istom periodu utvrđeni su novorođeni i pridošli, njih sedamnaestoro i saznali smo oca i majku našeg stabla, sveukupno njih devetnaestero). Dakle, porodica se smanjila za četrnaestoro, a uvećala u istom razdoblju za petoro novih članova. I tako smo, sa mnogo uloženog truda, okupili i sačuvali zdravo jezgro korena porodičnog stabla Vidići, međusobno ih u ovoj knjizi bliže upoznali i omogućili da se pouzdano u kontnuitetu prati razgranato stablo porodice Vidići „Prkelini“. i pored nekih osporavanja u porodici i direktnih odricanja od svojih korena, autor ove knjige je uz pomoć zdravog razuma većine, osećaja lične i zajedničke odgovornosti prema korenima porodice, uspeo da napiše vrlo vredan porodični i širi društveni dokumenat žive istine o poreklu porodice i na taj način ostavio mlađim naraštajima svoj trajni napisani trag, najveći do sada sagrađeni spomenik u porodici.
Knjiga pod naslovima “Pesme koje otvaraju mnoga pitanja” i “Pesme koje otvaraju dušu naroda” – drugo izdanje (2021.) predstavlja koautorski rad čiji je idejni pokretač akademik Danilo Vidić, pisac mnogobrojnih knjiga. A njebov izabrani koautor je Božidar Živković, pisac koji je napisao preko 3.000 pesama.
Ova knjiga (koja ima ukupno 306 pesama je zajednički rad dvojice autora, blisklih višegodišnjih saradnika. Njihov stl pisanja je gotovo isti. Vrlo malo se razlikuje. S tim da se gospodin Vidić više posvetio prozi, koji nadograđuje poeziom, i svaki svoj završeni rad redovno objavljuje. A gospodin Živković se izričito posvetio pisanju poezije i do sada nije objavio ni jednu pesmu svog bogatog pesničkog opusa (preko 3.000 napisanih pesama). Verno je čuvao svoj rukopis, plašeći se sudbina koje su ga pratile celog života i nezaštićenosti od nepravde o kojoj piše.
Na nagovor akademika Vidića prihvatio je njegov predlog, da zajedno napišu i javno objave svoje pesme, u ovom drugom izdanju knjige. Pesme su kratko i jasno napisane. Sa dubokim osećajem koautora, zbog svoje i narodne uznemirenosti: straha, napetosti, revolta, gorčine, glavobolje, nesavladive ljudske brige, prkosa, revolta, frustracije… Sa ciljem da izleče svoju i narodnu bolest i da se napokon oseti ljudsko blagostanje.
Koautori su se maksimalno potrudili da svojim poetskim mislima pošalju pouke i poruke čitaocima i da ostave za buduće generacije svoj pesnički trajni trag.