Nastupi

KRALjEVSKE NOVINE

VEKOVI KRVAVOG VOZA

Čitajući ovaj roman, osetićete čudan miris vekovnog pokolja ljudi na ovoj planeti, miris prolivene krvi koja još ključa u natopljenoj zemlji. Saznaćete ponešto o skrivenoj i nepotvrđenoj istini masovne smrti koju su počinili najveći svetski zločinci, o totalnoj pustoši; o uništavanju, otimačini i pljački prirodnih bogatstava; o našoj zemlji i drugim okupiranim malim zemlja širom sveta i njihovom istorijskom udesu.
Teško je čitacu opisati nezadovoljstvo i unutrašnju gorčinu, a tek osećaje i preživljene traume unesrećenih ljudi širom sveta. Gotovo je nemoguće tražiti i naći ključ iskonskog grča rađanja i slobode življenja.
Žao mi je što ovo ne može biti vesela priča. Ali ću zato iskreno progovoriti o vekovnim skrivanjima istine, o smrti i zaboravu. Mrtvi žive u pamćenju živih. Božiji greh je ćutati o smrti nevinog naroda, o genocidu i masovnom istrebljenju ljudi širom planete. Treba celom svetu ukazati na stravu i jauke, da se nikada ne bi zaboravili tragovi prolivene krvi.
Još mnogo toga u preostalom delu života želim postići. Ali, ne daju mi želje da ostvarim. Uvek postoje iznenadne situacije. Stariji u porodici su me od detinjstva učili i privikavali na neugodna iznenađenja jer ni njima nisu dali da ispune svoje želje. I tako sa kolena na koleno. Ne daju nam mirno da živimo u svojoj otadžbini.
Oluja za olujom. Rat za ratom. Trista životnih čuda. Ne smemo voleti to što radimo i želimo. Živeti u miru i na slobodi lepa je i velika prednost i radost. Prepreke i ograničenja na životnom putu su sudbine mučne i teške. Ljudi veruju da svako ima svoj put. Da slučajnosti u tom smislu ne postoje. Da nismo slučajno tu gde jesmo.
Nikada nismo upadali u tuđe države da bi na silu proganjali i razarali, uništavali i otimali nečije stečeno bogatstvo, niti ubijali nedužni narod. A mi, zahvaljujući njima odlazimo prerano u smrt. Ne stižemo da volimo, da radimo što volimo. Čak ni sanjati nismo smeli da jednog dana doživimo i mi u sreći i u ljubavi svoju starost i dočekamo prirodnu smrt.
Zato ću svoj revolt zbog pomama svetskih zlikovaca, sažeti ovim pisanim protestom i goniti ih… Ako zatreba ukrašću i vatru s neba da pomognem ljudima. Živeće i dalje – taj proterani, uništeni i poniženi narod. Ni ja koji sam na silu prognan sa sog vekovnog ognjišta, – nisam ga izdao ni napustio.
Devet mileniuma nosimo breme gradeći dom i ime. A oni nam oteše i jedno i drugo.
Nastradaše naše duše kao i nebrojane druge, nasilno ugašene tokom minulih dvadeset vekova. I još pre toga sedam hiljada godina. Neprekidno se smenjuju okupatori, a žrtve uglavnom ostaju isti narodi. Naravno širi se pošast širom sveta ljudsko ugrožavajuća.

Čemu sam se nadao u životu? Od detinjstva pa do sedamdeset devete godine života – decenije razmišljanja i doživljavanja ljudske patnje. Čudno, zar ne!? Bezbroj puta sam ogorčen mrmljao i tako od danas do sutra. Nemoguće je bilo izbeći napetost i unutrašnji nemir, neretko i mržnju koja nam razara dušu.Nema dana da se reč smrt u javnosti ne pominje. Kada saberem svoje godine, živo a gorko pamćenje, pitam se: jesam li ostao normalan još u toliko dugom razmišljanju o zlu?

Gaze godine i vekovi. Od sedam hiljada godina pre nove ere i od prvog do dvadeset i prvog veka – isto i neprekidno. Najčešće je okrutan i krajnje nepravedan ljudski život. Toliko da čovek ne može normalno da se kreće, svejedno na pravac i stranu, a da se ne strmoglavi. Ljudski hod liči na nesigurno kretanje po tankoj površini zaleđene vode. Jedini izlaz nam je da probijemo led, da skočimo u hladnu vodu i da plivamo. Tvrdim – isplivaćemo na površinu!
Koliko je samo bilo ratova i ratnih sukoba? Na ovim našim balkanskim prostorima, prema nekim tvrdnjama, od prvog do dvadeset prvog veka dogodila su se najmanje sto četrdeset četiri ratna sukoba. U proseku sedam ratova po veku. Kako vreme brzo zalazi u zaborav? Ko su ti vinovnici i svetski zločinci, koji ne mogu živeti bez ratova? Postavlja se i niz drugih ozbiljnih pitanja u toj velikoj i nepreglednoj šumi zla.
Dugo sam razmišljao kako na tolika i mnoga druga pitanja odgovoriti? Ništa pametno do ovog zapisa nisam mogao smisliti. Kao da sam sve vreme to odgađao, iako sam pažljivo i zabrinuto takva događanja pratio, preko medija, čitajući knjige, čestim razgovorima s prijateljima, poznanicima i naučnicima.
Kako se upustiti u obiman i rizičan posao zapisivanja nevolja koje nas tako dugo prate? Koje vremensko razdoblje, obraditi? Kako doći do istinitih ili što verodostojnih podataka? Kako sve zapisati da se upamti i da opominje? Kako se upustiti u pisanje, kada vas već u samom početku, misao podseća na rizik neprestanog iskušenja? Kako pisati uprkos mnogim nejasnoćama? Kako dati odgovore na sveprisutna pitanja o ubijanju, svađi, međusobnoj mržnji… Koji najkraći model pisanja knjige izabrati, a da to bude napisano i objavljeno, i da je svima dovoljno jasno ili bar pristupačno.
Da bih napisao takvu knjigu moram ponešto i zaboraviti. Mnoge tegobe koje su mi odveć dugo prolazile kroz glavu, ponešto i moram prećutati. Ne mogu sve zapisati. Ima li smisla usredsrediti se samo na neku, u osnovi tragične priče, koja se vekovima ponavljaju, a koje niko više ne čuje? Od srpskog prapočetka – od praporekla do današenjg vremena.
Izabrao sam kratke vremenske sekvence i samo neke tipično ratne priče iz kojih se nedvosmisleno mogu zaključiti okolnosti i izvori, uzroci i odgovorni vinovnici najvećih svetskih zločina. Glavni cilj mi je da iskažem svoja mišljenja o nepravdama koja celi pravedni svet doživljava.
Došlo je vreme da se prizovu mrtvi svedoci. Da potlačeni narodi ustanu, okupe se i udruže u masovni svetski POKRET ZA MIR, LjUBAV I SLOBODU. Da izađu iz vekovnog osećanja poniženja, potištenosti, nemoći, teskobe, otupelosti, tuge, moralne utučenosti i apatije. Živi ljudi moraju skupiti snagu, odlučnost, imati volju da se ujedine u jedinstvenu svetsku organizaciju, kako bi iz korena složno promenili globalno imeprijalističko divljanje širom planete. Da se dogodi najveće svetsko buđenje duha. Dobrovoljno udruživanje radi zajedničkog društvenog interesa, a protiv svetskih urota, diverzija, sabotaža, ratnih osvajača, progona, ubijanja i protiv smrti. Traženja iskonske slobode ciklusa rađanja i života, smrti i opet rađanja.
Uputićemo svoj pozdrav miru, ljubavi i slobodi širom sveta. O tome smo vekovima maštali. Biće to buđenje narodne svesti, koja će nas osloboditi bremena tuge, usamljenosti, krvi i suza. Uvažavanje ljudske ličnosti znači razumevanje prava na postojanje. Zbog toga taj svetski pokret niko više ne može zaustaviti. On mora opstati. To će biti velika stranica istorije. Stimulans trajanja i produženja svetske renesanse.

Povraćeni narodni ponos i svest o svetskom napretku i pravim ljudskim vrednostima.
Gde postoji sloga, tamo je i pobeda i uspeh (na svim područjima). Udruženi u jedinstvu, ljubavi i slozi, u vrlo kratkom roku bićemo jači od najjačih svetskih imerijalističkih zlokobnih sila. Ne mislim na vojnu sili i ratnu tehniku, niti bilo kakve ratne i druge nasilne okršaje. Već mirnim putem promene poremećenog sveta. Našim neizmerno bogatim znanjem i umećem, rešenošću, sposobnostima, elektronskim, mirnodopskim sredstvima i drugim čvrstim vezama koje nam stoje na raspolaganju širom sveta. Bez kapi prolivene krvi, muke i suza. Samo naša masovna udružena volja i umeće pobediće sve – i najjače zle sile sveta. Na kraju, svetski zločinci će sami sebi presuditi i sebi izreći najteže kazne za zla koja su počinili širom sveta. I bez ikakvog lažnog međunarodnog suda pravde. Mesto izdržavanja njihove kazne biće najdublji ponor – pakao…
Priznajem da pišem roman o smrti. Ubijanje ljudi je pošast savremenog doba, koju treba najodlučnije sankcionisati. Koji god deo romana sam počeo da pišem iz priče o smrti nisam mogao da se izvučem. Svaka moja priča nastala je u ratnom, terorističkom, osvajačkom i ljudski narušenom i poremećenom okruženju.
Godine mi jedva noge nose, a bubice u glavi ne daju mi mira, uveravajući me i nadmudrujući, da ne treba gubiti silno vreme u razmišljanju i raspravama oko žrtava. Treba se pomiriti sa činjenicom da su ti strahotni događaji neporeciva istina a ne humanistički lament. Pojedinačno, svi zajedno moramo se uputati, ko ih je ubio i zašto? Da li njihova nasilna smrt ima ikakve veze sa njihovim preklom? U celini možemo tvrditi da ima. A takvi su, pomenimo samo neke: Srbi, Jevreji, Vijetnamci, Palestinci, Kurdi, Romi, pripadnici crne rase i drugi narodi i male države koje svetski zlikovci u korenu uništavaju. Bez imalo osećaja i milosti.
Silnicima je svejedno da li je žrtva usmrćena ili ranjena, mučena, zlostavljana ili prognana sa svog ognjišta, pokorena, opljačkana, obezbređena ili ponižena. Nasilno ali „dobrovoljno se samoodrekla“ svoje vrednosti, tradicije i stečenog bogatstva. Bez ozbira na poreklo i starinu, kao i tradiciju i iskustvo, i pojedinci, i mali narodi ili male države, sa ovog sveta moraju nestati, čini se da je imeprativ svetskog poretka u svim epohama, pa i danas.
Izolovane, okupirane, kolonijalne i male države ili pojedinci ne mogu biti slobodni, suvereni i svoji na svome, od pojedinačnih ili udruženih terorističkih i velikih svetskih sila. Zašto? Zato što jaki i veliki, nejake i male zemlje najpre mogu bez naročitog otpora, kao takve stalno maltretirati i proganjati, pokoravati i ubijati, spaljivati njihove kuće, otimati im kuću i okućnicu, razarati privredu, otimati njihovo vlasništvo i sva njihova druga bogatstva – materijalna i duhovna. Imperijalisti i zločinci ne mogu živeti ako stalno ne osvajaju i stvaraju svoje nove kolonije sa ciljem da nad njima vladaju, održavaju ih i upravljaju znatnim kolonijalnim posedima. Da ih i dalje drže u ropstvu, na lancu kao pse, ugnjetavaju i eksploatišu stalno iznalazeći perfidne obrasce navodnog humanizma, pa čak i milosrđa…
Svaka žrtva i svaki okupirani i pokoreni narod – država ima svoju priču i sudbinu, tekovine, kulturu i jezik i drugo, što nije palo sa neba već je stečeno i zatečeno. Kada pišem o tim sudbinama i sam se poistovećujem sa takvim ljudskim nevoljama. U njima vidim more briga. Sadašnjost i ovaj svet doživljavam teško i mučno. Zato što ništa ne ide na boljitak, sve je gore i gore, sve nepodnošljivije i sve ugrožavajuće…
Kako ne biti zabrinut u tolikoj ljudskoj i društvenoj tragediji. Koliko svaka godina i svaki vek, pa tako i dvadeset prvi, nosi u sebi zla i smrti. Kako sve to prepustiti zaboravu ili sebično okretati glavu? Dokle?
Istina je snažan mač i najveća sila naročito kada pobeđuje, ali i pisana reč je još snažnija, postojanija i večna. Reči se gube i zaboravljaju. Ako ih zapišemo trajno ostaju. Znamo i uvažavamo svačije pravo na život, slobudu, mir i ljubav, bez razlike na poreklo, vreme i mesto u kome živi. Svrha i cilj mi je, upravo to, da napišem istinu i da ostane trajni trag o tome, koji će sam govoriti – zahtevati.
Na kraju u romanu dajem i svoj predlogt (vidi „Novi razvoj budućnosti“) koji sam posebno opisao, kako da mali i nejaki postanu slobodni, jaki i veliki. Preostaju nam samo dva izla.ili ćemo uništiti sami sebe ili krenuti novim putem.

Akademik Danilo Vidić
Beograd, 2018.