Beograde, beli grade, šta ti rade

Description

BEOGRADE BELI GRADE ŠTA TI RADE

UVOD

U jeku suludih ratova u celom svetu. Mojih doživljaja i snova, kroz tri rata u dvadesetom veku. Koji su prohujali preko naše zemlje i naših glava. Nemoguće je ostati neosetljiv, hladan i ravnodušan. Niti Sveti Ilija gromovnik ne puca više od jedanput u isto mesto. U nas isti zločinci, u zadnjih sto godina, pucali su tri puta. Niko ne zna kada će prestati da nam to zlo nikad više ne čine. Najveći deo života proveo sam u svom rodnom kraju. Karinu i u Zagrebu radio i stvarao. A onda sve svoje stvorene vrednosti kao veliki gubitnik, morao sam napustiti. Kao penzioner 2004. godine preselio se u Beograd u kome živim i dalje neumorno stvaram. Moj zdravi razum i moje misli uveriše me da ništa nije uverljivo i istinito kao ono što sami doživljavamo. Čim sam došao u Beograd zavoleo sam ga kao svoj rodni kraj. Beogradske reke, jezera i obale. Parkove, beogradsku arhitekturu, prirodu i zelenilo. Starogradsku kulturu, dušu grada i ostale lepote. Sve mi to miriše na rođenu majku i rođenog oca. Na njihov topli skut, na njihove oči snene i roditeljski njihov umiljeni glas. Beograd mi postade moj omiljeni novi svet.

Gostoprimljiv, svečan i drag. Motiviran sa tim činjenicama, ne mogu odoleti a da svoju iskrenu ljubav ne podarim svome omiljenom gradu. Osećam se dužnim, da verno čuvam naše korene. Naše običaje i kulturu, tradiciju, melodiju i zvuk našega jezika. Nažalost začinjenoga glasnim stranim tonovima. Da verno čuvam visok duh svoga naroda. Zamišljen sam i zabrinut, da ništa više, na ovome svetu, nije kao što je bilo. Svet se zarazio nekim novim otrovnim mirisima. Boleštinama i čudnim ljudskim vrednostima koje u sebi nose zlobu: laži, prevare, ljudske smrti i propast Bogom date prirode. Teško im je pamtiti što su slagali. Pa su drugi puta drugačije lagali. Sram, šljam, bruka im ugled tuče. A javnost ih za nos vuče. Al’ i dalje lažu jer ne mogu bez navika i laži živeti. Na sve načine trude se da u meni ubiju sećanje. Kako da u svojim godinama predam magli svoj zaborav. Moj preostali deo života bio bi život bez smisla. Kakav bi ja to bio, da ne ostavim svoj trajni zapisani prkosni trag. Na nekulturno i tragično uništavanje svega onoga što je do sada stvorila civilizacija. Ja ne mogu prećutati. Hoću, moram i znam da sledim izraz i ritam svoje vlastite zdrave krvi, i tradiciju svoga naroda. Šta će ko misliti o meni, uopće me nije briga.

Govorim i pišem odlučno, otvoreno i iskreno. O ljubavi prema beogradskim rekama, lepoti prirode. Ekološkoj propasti, kulturi gradskog prevoza putnika, štetnosti komunalne gradske buke. Lepoti beogradske arhitekture i uništavanju njene kulture. Sve sa dobronamernim ciljem da pomognem gradu da vrati svoju lepotu.

Omiljeni čitaoci i ljubitelji knjige, pišem ovu svoju knjigu da bi znali šta mislim o svom životu i uslovima življenja u Beogradu. Osećam ljudsku obavezu, prema vama i prema samom sebi. Da pišem o lepoti i njenim problemima koji me zaokupljaju. Ali ne o onome što bi drugi želeli od mene da čuju. Istina je da vas i sebe, suočavam sa stvarnošću. Ja, ne smem, niti mogu, da izneverim svoju iskrenost i svoje poštenje prema tome što pišem. Ja nisam prvi, niti poslednji, koji pišem o izvornim stvarima i prirodnim pojavama. Uvek sam voleo i poštovao, lepotu prirodu i ljubav. Nikada to neću odbaciti iz svog srca i svog duha.

Struka i narod stvaraju, a neznalice i vandali silom razaraju. Nisu vandali i neznalice krivi. Krivi su udružene bande, svetske i domaće, mafijaši, lopovi i prevaranti. Oni koji svesrdno štite i finansijski pomažu silu i okorele vandale.

Zamoliću čitaoce svoje knjige, ako čitajući to što sam napisao, osete bilo kakvu nelagodu, neukus i uvredu. Poniženje, eventualnu pristrasnost, navijački nepošteni osećaj ili bilo kakvu uznemirenost. To mi nikako ni u snu nije bila namera. Iskreno i pošteno želim da odam svoju ljubav i poklonim svoj dug omiljenom gradu. Voleti, zaljubiti se i pri tome biti razuman, to je uvek bilo moje najveće ljudsko bogatstvo, koje se i Bogu dopada. Stara izreka „ljubav rađa ljubav i ona sve pobeđuje“.

Akademik Danilo Vidić

Beograd, 2015.