МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ, књижевник
Академик Данило Видић (1940) има успешну универзитетску и научну каријеру коју краси и двадесет стручних књига у свом домену. Међутим, са неочекивано храбрим отварањем ка књижевности, његов професионални и људски профил добија на квалитету и остварује једну нову димензију која је, чини се, недостајала…
Из књиге у књигу своју визију живота продубљује, нијансира и успоставља свој доживљај историјске егзистенције. Прозно полазиште је евокативна повест о коренима и судбини своје породице (нетипична прозна хроника – „Породично стабло“), што се усложњава у аутобиографском роману „Исповест о животу између светлости и таме“, где потреба за објективизацијом не потискује субјективизацију наратора и потребу за ширењем перспективе у сагледавању времена и простора, a то његовој прози даје квалитет хронотопа, који, како рече Бахтин, „одређује уметничко јединство књижевног дела и његов однос према реалној стварности“. Већ у следећем роману „Београде бели граде шта ти раде“ хронотоп је још изразитији али, и поред лиризације и уплива поетског, а показује се укрштај две врсте временских перспектива – вертикале, поринуте у дубоку прошлост а са друге стране, хоризонтала – свест о садашњем тренутку и реалност амбијента… Тиме је отворен пут ка досад најамбициознијем прозном подухвату Данила Видића „Векови крвавог воза“, јер је аутор у идентитетском бићу српског народа препознао карактеристике које га битно одређују: урођени слободарски дух, дубоко национално осећање и истинољубље. Уместо породице у жижи је српски колективитет па је галерија ликова још шира и разноврснија, јер је временско просторни рам шири и специфичнији. Резултанта тих напора је опоетизована историја српског национа и „великог времена“ (рат као „хигијена народа“), визија дата у најдужој скоро несагледивој временској вертикали, са повременим наративним ударима где се дочаравају „појединости које живот значе“ (највидљивије на плану ликова који се крећу од безимених и пролазних, бочних и епизодних, до главних и носећих) уз једну неприкривену хуманистичку позицију и искрену жељу да долазеће нараштаје подсети, опомене, из летаргије тргне…